Петиција за укидање једначења сугласника по звучности

Једначење сугласника по звучности је беспотребно уведено у граматику србског језика. Код овог правила има много одступања када се исто не примењује. Тврдња да се једначење сугласника по звучности у говору одвија увек, није истинита. Не каже се српски, већ србски; не каже се збогом, већ сбогом! Шта значи реч бесконачан, а шта безконачан? Бесконачан је крај беса, а безконачан је, како и сама реч каже - без завршетка! Језик је жив и можемо га мењати. Ако је неко правило из неког разлога лоше, треба га укинути. Проблем је јасан и нема потребе за опширнијим образлагањем. Правило једначења сугласника по звучности је веома лоше за србски језик и треба га што пре укинути! Ако се слажете са мном, потпишите петицију.

...

Обзиром да је некоме потребно објашњење у вези са темом петиције, и обзиром да појединци никада нису размишљали о теми на другачији начин осим као ''напад неписмених на правопис'', објаснићу неке ствари:

1. ''Укидање једначења сугласника по звучности'' односи се на правопис стандардног језика, а не на говорни. Без обзира што би неке речи некоме изгледале или звучале, чудно и архаично, чак и непознато, отуђено, оне би биле у складу са правописом.

2. Текст петиције назначен је у цртицама.

3. У тексту су неке речи намерно написане ''погрешно'' у односу на важећи правопис. Заправо, текст петиције приказује правопис какав ће и бити уколико се ова петиција успешно сконча.

4. Једначење сугласника по звучности присутно је у говору, чак и онда када оно није по правилу једначења. Најчешће код сугласничке групе дс (председник - претседник - прецедник). Ту се види недоследност, селективност тренутно важећег правописа, што свакако казује о његовој несавршености.

5. У говору, правилним односом према одређеној речи, може се испоштовати правопис, било да се ради о једначењу или одступању од једначења.

6. Једначење сугласника по звучности у говору не одвија се увек. Приликом коришћења страних речи (туђица), правило једначења не примењујемо у правопису, а немамо проблем да га не применимо ни у говору (драгстор, гангстер), без обзира да ли се оно чује или не.

7. То што би друштво имало доста мука како би било доследно у неједначењу, и што бисмо морали добро да научимо где се једначење јавља како би га у правопису разједначили, није никакво оправдање. Можда би увели још који час српскога језика у односу на данашњу тенденцију смањења. Напоменућу и то да је у Скупштини Савета Европе предложен нови назив српског језика - ''југословенски језик'' (идеју преузео председник српског Одбора за стандардизацију српског језика академик Иван Клајн, коју је затим прихватио немачки лингвиста Михаел Шацингер).

8. Једначење се НЕ примењује: у несловенским властитим именима; код многих словенских личних имена и њихових придева; у облицима промене многих имена места; у именима предузећа; код присвојних придева изведених из многих страних географских имена са наставком -СКИ. У тим случајевима могуће је неједначење, али код присвојног придева изведеног из имена Срб (србски), није прихватљиво, макар само у правопису. Присвојни придев изведен из речи Србија гласио би србијански, да је изведен из речи срп, онда би гласио српски.

9. Изговор није тај који одређује правило писања, јер је реч примарна. Правилан изговор речи садржи и друге вредности а које се тичу фрекфенције и вибрације сваког изговореног слова, и то је веома битно, за разлику од лакшег изговора, као једне од одбране важећег правописа.

10. Такође, поред природне фонетике, битна је и етимологија речи. Оно што се дешава приликом једначења је нарушавање етимологије речи, зарад поштовања принципа ''пиши као што говориш''.

11. Принцип ''пиши као што говориш, читај како је написано'', немачког филолога Јохана Кристофа Аделунга, применио је Вук С. Караџић приликом реформе језика. Зашто исти принцип нису применили и Немци?

12. Када кажем, не каже се српски, већ србски; не каже се збогом, већ сбогом, говорим о томе да стварно изговарам (и мислим) онако како треба, без обзира на то како се чује. Приликом изговора страних речи не постоји тај проблем и са лакоћом прихватамо и примењујемо одређене речи као што су камера обскура, Вашингтон, брејкденс...

13. Није тачно да безвучни сугласник ф нема звучни парњак. Његов парњак јесте в (одличан пример је реч Афганистан коју врло често изговарамо Авганистан).

14. Слово које користимо у говору - дз (обележава се s), не постоји у азбуци. Могуће је да би оно било парњак слову ц.

15. Ако се руководимо тиме да су одређене речи лакше за изговор, можемо доћи у ситуацију да говоримо, а, аа, ахм, да мумламо и климамо главом, само да се не бисмо мучили да преломимо језик.

16. У време када је у Србији све више присутно страних речи и израза (које тако здушно прихватамо и које саме по себи побијају правило једначења), а када речи као што су србски некоме звуче архаично и непријатељски, овакво указивање на наметнуте стандарде неминовно наилази на осуду. Чак и када се очигледна истина представи народу, особа се прогласи за лудака, ретроградног идиота, нацисту или плаћеника.

17. Очигледно је да правило једначења сугласника по звучности није савршено. Међутим, судећи по томе да је у скорије време изашао Речник српскога језика Матице Српске, за стручњаке је по овом питању све у најбољем реду. Па да им верујемо, ионако је све само ствар навике.

Након измене правописа писали би задушбина уместо задужбина, топџија уместо тобџија, сладка уместо слатка, сватба уместо свадба, наручбина уместо наруџбина, итд., ма како то некоме изгледало чудно.

Camera Obscura    Kontaktirajte autora peticije