za promenu naziva skole u Velikoj Mostanici

                                                                                              П Е Т И Ц И Ј А

                                                          за промену назива основне школе у Великој Моштаници,

                                                       тако што ће се уместо досадашњег назива „Бранко Радичевић“  

                                                                      школа убудуће звати „Светолик Ранковић“                             

                                                                                        О б р а з л о ж е њ е    

Светолик Ранковић (1863-1899) је рођен у Великој Моштаници, где је учитељевао његов отац Павле, који се потом са породицом преместио у Гараше код Аранђеловца, где је радио као свештеник. Светолик Ранковић је по завршетку основне школе похађао и завршио нижу гимназију и богословију у Београду и Духовну академију у Кијеву, где се упознао са богословско-филозофским наукама и историјом руске и светске литературе. Кад је имао 23 године разбојници су му напали кућу и убили оца, што је Ранковић описао у свом роману „Горски цар“. По завршетку студија радио је као вероучитељ у Крагујевцу, Нишу и београдској Богословији. Као релативно млад оженио се са Босом, образованом и одлучном младом женом, са којом је имао троје деце. Боса Ранковић је као добровољна болничарка била пожртвовани учесник и призната хероина Балканских и Првог светског рата због чега је 1931. године награђена медаљом светског одличја "Флоренс Најтингел".

Светолик Ранковић је, упркос свом кратком животном веку успео да напише три романа: Горски цар, Сеоска учитељица и Порушени идеали, и 25 приповетки:  Јесење слике, Страшна ноћ, Потера, Пропаст, Званична исправка, У XXI веку, Богомољац, Прва туга, Уочи нове године, Страх, Учитељева прича, Звонар, Пријатељи, Живот и смрт, Људска несталност, Капетаница, Крст и молитва, Милосрђе, Чича Милосав, Капетан, Поп-Савин грех, Сеоски добротвор, Стари врускавац и Ђавоља посла.

Иако су одлике Ранковићевог стваралаштва третиране као „један од најважнијих појава у српској прози на прелому два века“ (Јован Деретић), односно да је Ранковић имао „силовит, продоран и моћан приповедачки таленат“ (Предраг Палавестра), овај писац је остао недовољно познат широј читалачкој публици.

Србија се није са довољно пажње одужила овом свом талентованом, прерано упокојеном књижевнику; очигледно је то и по чињеници да само школа у Аранђеловцу носи његово име, за разлику од Бранка Радичевића чије име (поред школе у Великој Моштаници) носе и школе широм српских земаља на Балкану: у Новом Београду, Новом Саду, Батајници, Неготину, Бору, Инђији, Руми, Владичином Хану, Оџацима, Малом Зворнику, Бања Луци...    

Због горе наведеног подржавамо предлог да се промени садашњи назив школе у Великој Моштаници, односно да школа свој досадашњи назив „Бранко Радичевић“ промени у нови: „Светолик Ранковић“ јер је другопоменути књижевник једини знаменити Србин чије се име у свим његовим делима, читанкама и енциклопедијама везује за Велику Моштаницу, те тако проноси Балканом и светом, историјом и савременошћу, и назив овог малог места, као места његовог рођења. На овај начин Велика Моштаница и њена школа, трајно помињући његово име кроз све надолазеће генерације, достојно би се одужили овом знаменитом имену српске књижевне речи.

Маринковић Мирослав    Kontaktirajte autora peticije