Spasimo viševekovni hrast!

Šta reći...toliko je apsurda u ovoj našoj dragoj Srbiji, u ovo naše vreme, kao nikad do sada. A verujem da svi, baš svi znamo šta je dobro, šta je loše, šta je crno, šta je belo, ako ne javno priznato, a ono u dubini svojih duša. Ako se zna koliko je bilo potrebno tom hrastu da poraste, ko su ti skorojevići koji hoće da ga poseku? Da li to njihove sitne duše misle da ako smeju da ga poseku da su veći od njega? Bila sam nedavno u Ivanjici, i posetila grob Boška Jugovića, u maloj crkvici na tamošnjem groblju. Priča se da su Jugovići odatle krenuli na boj na Kosovo. Na groblju je raslo devet hrastova, za svakog Jugovića po jedan. Priča se da su nikli kada su oni poginuli. Niko nije smeo da ih poseče, do jednog dana kada je jedan istrulio i hteo da padne na crkvu, pa se našao jedan mladi čovek koji je hteo da ga obori, da bi spasao crkvu. Ne mnogo posle toga čovek je naprasno umro. Verovanje da ima nešto van svega ovoga što vidimo? Naravno!Zar ne bi bilo isuviše tužno i prosto da ne verujemo da je tako? Pozdrav!